Kriptonit

Možete mirno da spavate večeras, nisam lud…

 

Ali nije lako, ljudi nisu stvoreni da lutaju među oblacima…

Da li misliš da ja ne bih voleo da živim običan dan… Nasmejem se, osetim strah?

 

Nisam samo lepo lice iza smešnog crvenog plašta koje bez straha ide u susret vozu, pokušavam da budem nešto više. Da pronađem nešto u sebi i ne ostanem onaj koji je došao, uhvatio se u koštac sa nevoljom i nestao bez reči… To boli…

 

Voleo bih da mogu da plačem, padnem na kolena, i budem na trenutak izgubljen u tvom zagrljaju… Voleo bih da ostanem zauvek izgubljen u naručju kriptonita, u potrazi za tvojim snovima, dok ne napraviš rupu na mom čeličnom srcu, i ostaviš me bespomoćnog da ležim…

Kakav li je osećaj?

Nemoj pogrešno da shvatis…

Ali ne mogu da biram… Moj put je za mene odavno izabran od strane nekoga drugog… Sva mora, okeani, kontinenti, lep je to pogled, pogotovo noću, kada svetla gradova ispišu moje ime i pozovu me u pomoć, ali kome to mogu da kažem?

U mojim mislima ne prestajem da maštam da će taj dan jednom doći, da će neko moći da me zameni…

A do tada puštam bes da me jede iznutra, da me drži na ivici dok čvršće stiskam pesnice ne osećajući razliku, ni bol, u nadi da ću pasti u ponor bez povratka, i da će me zeleni kristal dokrajčiti jednom za svagda…

 

Ne brini… To su samo priviđenja na javi dok se plašt probija kroz ove mračne oblake…

Mirno spavaj večeras… Neću te izneveriti…

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s