Snovi – poglavlje 1

Zakoračio je sa plavog tepiha u peščano polje snova. Tekstura se magičnog peska koji je sijao u mraku se urezivala u njegova stopala. U daljini se čula ritualna pesma, nije znao ko je peva, ali nije bio uplašen, bila je smirujuća. Pogledao je svoje ruke, a zatim telo. Delovalo je nekako nestvarno, znao je da sanja, da je pre samo nekoliko trenutaka spustio glavu na jastuk, i da se ovaj svet stvorio iza njegovih kapaka.

Trčao je prema svetlosti koja se nalazila iza dine. Povetarac je podizao sitne čestice koje su kroz mesečinu letele ka njegovom licu. To ga nije zaustavilo. Ustvari ništa nije moglo da ga zaustavi, nije znao kuda trči i zašto, samo je znao da mora.

Iza dine, sa leve strane, u krug su plesali, lepi, visoki, polugoli ljudi, pevali su pesmu i gledali prema nebu. Lovci, bar su na lovce ličili, stajali su sa kopljima nedaleko od njih, u krugu opkolivši, nešto što je ličilo na velikog psa, narandžaste, skoro crvene dlake. On se nije pomerao, delovalo je kao da njegove oči i položaj tela ne deluju zastrašeno, iako je sve nagoveštavalo da će upravo biti uskraćen svog prava za život.

I to se i desilo. Jedan lovac je zamahnuo rukom jako iza svojih leđa, koplje je poletelo, i zabolo se u džinovske grudi.

Nije bilo krvi, nije bilo krika, samo ogroman tresak kada se telo srušilo. Oči su i dalje bile otvorene, i gledale su prema zvezdama. U tom trenutku je u njihovoj pesmi koja je počela da se stišava čuo svoje ime. Osetio je duh đavolskog psa koji je sada trčao sa njim.

Pesma se više nije čula. Moramo to uraditi, rekla mu je jedva vidljiva senka koja je na četiri noge trčala uz rame njegove senke.

Ali šta? U tom trenutku nije znao. Znao je samo da treba da trči.

 

Misli

Sanjam, probudiću se. Nikada nisam ovako trčao, i nesečam se kada sam zadnji put trčao. Ko su oni praistorijski ljudi. Kakav to ritual vrše? Kakva je ono zver? Hoće li nas pobiti sve? Ne. On nije loš. Da li oni to dozivaju moje ime? Ne znam, možda. Možda je bolje da se probudim iz ove noćne more, dok ne postane još gora. Samo treba da se ugrizem za jezik, jako, i probudiće se preznojen u svom krevetu, i kada ponovo zaspim, vratiću se u neki drugi svet. Ovaj deluje kao da je mračno doba, upalo u pustinju, aždaje se zamenile sa demonskim psima, a seljaci sa indijancima. Aaaa!

Pljunuo je krv na pesak, i ona ostade iza njega, u mraku koji ga je pratio.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s