Plakanje i trčanje

Sve je počelo kada sam se rodio. Verovatno me je babica ošamarila po zadnjici pa sam počeo da plačem, što je nateralo dežurnu medicinsku sestru da me brže odnese u sobu gde su bile druge bebe, kako bih se priključio simfoniji koja me je fascinirala i negde duboko u meni zakopala želju da postanem muzičar, koja će tek kasnije, neuspešno izbiti na površinu.

Ne sećam se ali mi kažu, da sam bio veoma plačljiva beba. Narušavao sam mir i tišinu kuće u svim mogućim prilikama. Kada sam bio gladan, kada sam bio žedan. Kada mi se spavalo, kada bih se probudio. Kada bih se uneredio, kada bi me zaprašivali puderom. Kada bi majka uzela neko drugo dete u naručje, kada bi uzela mene u naručje.

Plakao sam često. A verovatno mi se i svidelo, jer kada god bih započeo svoj glasni ritual udovoljavali bi mi, kreveljili bi se ispred mene, dobijao bih svoju omiljenu kašicu, dudu, dubak, ma radio sam im šta sam hteo.

Ali pored svog tog svog hedonističkog uživanja, u meni se kako sam rastao rađala potreba da trčim. Nazovite to kako hoćete ali vremenom mi nije više bilo zanimljivo da dobijam sve na plač, hteo sam da budem najbolji!

I trčao sam, svaki dan, od kuće do škole, po hodnicima za vreme malih odmora. Za vreme velikog odmora nekada bih čak otrčao i do kuće po užinu, koju bih namerno ostavio da vidim da li mogu da stignem da se vratim, i vratio bih se, i to tačno na vreme za početak trećeg časa kod učiteljice Olivere!

Fizičko vaspitanje mi je bio omiljeni predmet, a kada su pravili tim za kros koji će ići da predstavlja našu školu u Beogradu, ja sam bio prvi na listi. Samo me je ona glupa prehlada sprečila da odem po svoju sigurnu medalju.

To je bio moj prvi profesionalni neuspeh. Mislim da sam tada i prestao da se bavim trčanjem “profesionalno”. Trčao sam ja i dalje od kuće do škole, i od škole do kuće, ali na fizičkom više nisam. Igrao sam se između dve vrate sa ostalom decom, a bila je tu i jedna Milica u koju sam se zaljubio, pa sam je stalno gađao, baš jako, da ne misli da sam neki šonja. Napravio sam joj tako dve velike masnice na butinama za uspomenu. Ona mene uopšte nije volela.

Trčanje se nastavilo, kroz srednju školu, u vidu kretanja na čas pet minuta pred njegov početak.

A danas pet minuta nakon što autobus krene ka mojoj stanici do koje mu treba deset.

Ali podesio sam sat prema njemu, tako da nema problema!

Ako me vidite negde kako trčim, ne zaustavljajte me, moram negde da stignem.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s