Hotel Poliači

 

 

Hotel Poliači stajao je maglovito i rastrzano, kao da je nesiguran u svoje postojanje na tom rastrzanom i maglovitom mestu. Kao da nije siguran da li će neki nevidljivi talas njegovog autora sledećeg trenutka pronaći neki bolji simbol, i srušiti ga u svojim mislima. Ali ne… Veliki Poliači, hotel sa pet zvezdica, i dalje je stajao. Bio je uteha svim izgubljenim dušama koje su to znale, koje su to priznale sebi, ali i onima koji su tu dolazili krišom, i iskradali se prvim jutarnjim zracima, onda dok ih je još bilo… Danas, miris okeana jedva uspeva da pronađe svoj put do njega… Veliki cigleni zid pokušava da ga sputa, već vekovima, ali izgleda da vetar konačno počinje da ide na ruku vetru, koji je čvrsto verovao da nekoliko izgubljenih bitaka nisu značile i rat. Ponekad bi se provukao kroz male rupice na poslednjem spratu, i njegov dah bi se osetio na balkonu kraljevskog apartmana. Kosti jedne devojke i dalje su ležale u ležaljci, končić je bio obešen o čvor, a biseri sa njega otkotrljali su se na dno nekada svetlo plavog okruglog bazena čija je boja sada bila skoro skroz tamna, oni su i dalje bili safirno beli. Njena želja je bila da zid tu bude izgrađen, htela je da čita knjigu u hladu… Neki od stanara su se bunili, ali vlasnik ih nije čuo… Ubrzo, posle svih pokušaja da ga urazume otišli su… Za njega je postojala samo ona. Kada smo već kod toga, i njegove kosti su tu, na ivici bazena, jedna je upala unutra, udarila u perlu i otkotrljala je ka drugom kraju. I on je uživao u pogledu, gledao je nju dok je ona i dalje gledala u svoju knjigu… Ćutao je, bilo mu je dovoljno to što je uživao u njenom uzvišenom prisustvu u svom uzvišenom apartmanu… Čekao je… Čekao… I čekao… Ona je ležala… Ležala… I ležala… Sve dok jednog dana oboje nisu prestali da postoje onakvi kakve ih je zamišljao… Postali su skeleti… Ne, nisu se krili u mračnom ormaru, njegovom ili njenom… Jednostavno, nisu više postojali, oni… Ali ne samo oni, nego i svi drugi koji su taj hotel nekada činili hotelom… Nestalo je ono što je tom mestu davalo život… On je nestao… Na ulaznim vratima i dalje piše Hotel Poliači… Nekada sjajne zvezdice više ne sijaju… Rđa sa njih rasuta je po velikom otiraču na kom piše DOBRODOŠLI… Na recepciji i dalje vise ključevi svih soba, prekriveni paučinom, koja je pritisnuta tamno ljubičastom bojom neba, njeno nekadašnje značenje bilo je izgubljeno, sada je bila više preteća nego ikada… Huka talasa je to potvrđivala. Na trulom recepcionarevom stolu je presavijeno parče papira koje bi se ukoliko bi ste pokušali da ga otvorite pretvorilo u prah, i nikada ne bi ste saznali šta na njemu piše… Da li želite da znate šta piše? Dođite u Hotel Poliači! Talasi će se možda smiriti… Boje će se vratiti u svoje prethodno toplo mekano pastelno stanje… Zid će se možda srušiti… Možda će naši junaci oživeti… Dođite… Dođite u hotel Poliači! Možda će se pismo pod tvojim nežnim dodirom otvoriti… Dođi…

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s