Stiks

Uzimaš fenjer iz kog se probija umorna svetlost, metalni držač ne uspeva da baci senku… ona se gubi negde u vremenu između mraka i tla…

Spori, ali čvrsti koraci niz kej ostavljaju iza tebe tamno sivilo dok uzimaš veslo i odvezuješ čamac koji te oduvek čeka…

Ali ovoga puta neko je sa tobom… Putnik kog nisi očekivao… Ona ti neće platiti dva zlatnika kako bi prešla na drugu stranu… Zar ne?

Njen korak je nečujan, prati slabu svetlost ispred sebe, i tebe… Ne plaši te se…

To te ne plaši… Znaš da niko nije ostao ravnodušan, kada se talasi uznemire, i njihov huk se čuje…

Smešak ti prelazi preko usana, ali ona ga ne vidi… “Držite se”, kažeš, iako je ne vidiš osećaš njeno prisustvo…

Ona ne govori… Crvene kovrdže joj se spuštaju preko ramena, ali nisu ni približno dovoljne da ova scena ne ostane siva kakva jeste.

Tvoje snažne ruke zamahuju starim veslom i čamac se odvaja od svog pristaništa velikom brzinom…

Zamah za zamahom, zvuka nema… Čak ni kada bi veslo prošlo kroz mrak ispod čamca…

Ona seda i pruža ruku kako bi osetila reku…

„Bolje nemojte“…

Znatiželjan pogled svetlih očiju uperen je u tminu ispred…

Pružas joj fenjer koji si zakačio na pramac čamca, kako bi znali da dolaziš… Neki se sklanjaju, nekima je svejedno, neki ne vide, a neki ni ne žele da vide… Ali tebe nikada nije ni bilo briga… Naučio si da svoj posao završiš brzo, godine su se postarale za to… Premda su uvek prolazile sporo, ali šta je tu je… Bore te nisu posećivale…

Ona pruža ruku, i sa teretom u njoj spušta je ka ivici…

Vrisak… Očekivano…

Fenjer propada kroz dušu neke jednooke žene…

Kako je ona prošla ovuda kada je imala jedno oko… A da… Sećanje se vraća… Uglavili su joj drugi novčić u očnu duplju… Progledao si im kroz prste… Nisi ni ti baš toliki sitničar… Ipak ona nikom neće reći…

Svetlost postaje sve jača u dodiru sa svakom dušom kroz koju prodre… Neke od njih izranjaju videvši te…

„Nisam trebao da joj dajem fenjer“, mrmljaš sebi u bradu…

Sklupčana, sedi u sredini čamca, spuštenog pogleda, preplašena… Crvene lokne su se razletele na sve strane… I narušile njen mali lepi savršeni svet…

Nema veze, sada može da uživa u tvom…

Ruke kreću da udaraju u čamac, neki čak pokušavaju da povuku i progutaju veslo… Odbacuješ ih tako snažno, da će im opet trebati godine da se vrate na površinu…

Deveti krug je uvek bio najdosadniji…

Vidiš obalu… Vidiš Hada kako sa osmehom na licu čeka, a Kerber kao i uvek bespotrebno peni…

Kamenčići i pesak grebu dno čamca dok pristaje, i taj zvuk podiže pogled tvog putnika…

“Karone”, hladno će Had, kao da ne vidim da mu je oko srca toplo kada je video ovo nevino crvenokoso stvorenje, koje će osakatiti i baciti onom stvoru što mu se bale već vuku po podu …

“Hade”, pristaješ na njegovu igru… Baš kao i savkog puta… Neinteresuje te šta biva kasnije… Tvoj posao je završen…

Hvataš je za rame i bacaš pred njega…

Gledaš ga u oči… On se trznu, zagledao se u plen koji si mu doveo…

“Do sledećeg viđenja Karone…”

Smešak ti još jednom prelazi preko usana… Okrećes se, i odvajaš od obale…

Posle nekog vremena čujes nejasno lavež u daljini…

Možda je to bio i vrisak…

To se verovatno tvoj um igra sa tobom… Dešava se to u tami i samoći Stiksa…
Nestaješ u mraku… Novi te čekaju na pristaništu…

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s