Mali anđeo

Mesečina je obasjavala malu fabriku u šumi koja se nalazila iza žičane ograde. Na glavnoj kapiji stajala su dva stražara sa automatima, nikome nije bilo dozvoljeno da prođe na drugu stranu. Trava bi provirila savijajući se pod hladnim ruskim vetrom, ali bi se odmah vratila, neka jeza ju je odbijala. Činjenica da se nalazila u udolini, okružena brdima, ohrabrila bi ptice da se ponekad spuste u potrazi za skloništem od zlokobne sudbine koju bi im vetar često vrlo rado spremao. Ali nisu znale da će ukoliko se spuste na ogradu postati mete za vežbanje. Zvuk kratkog rafala, oštrog krika, začuo bi se i nestao negde u tundri. Ptica bi pala i bila bi bačena u mali potok koji je proticao u blizini fabrike. Jednom dnevno, obično oko pola osam uveče, nekada i dosta kasnije, stražari bi ga prvo čuli, a zatim i videli kako se sporo probija kroz improvizovanu stazu. Kada bi stari kamion konačno stigao do ograde, jedan od njih dvojice bi kucnuo na zamagljeni prozor, vozač bi ga otvorio tek toliko da kaže: „Ja sam.“,kapija bi se otvorila i on bi prošao. Jedan od razloga zašto kapiju čuvaju samo dva stražara jeste taj što je južna strana padine bila tako strma, da čak i kada bi neko pokušao da se spusti sunovratio bi se. Bilo je slučajeva da su stražari morali da napuste svoju severnu kapiju. Prošlog leta Sergej je ubio medveda koji se uhvatio u zamku, rešio ga je muka, kako on voli da kaže Vitaliku. Vitalik je i sam mogao da se pohvali sa dva vuka i jednom lisicom čije su skalpove čuvali u stražarskoj kućici. Zajedno su se hvalili Alekseju, kada je ovaj kretao, posle isporuke… Isporuka bi se sastojala u tome što bi Aleksej, kada bi došao do stare oronule fabrike, dva minuta sedeo u kabini kamiona i grejao ruke na pokvarenom grejaču, koji je radio i leti, a zatim što brže izašao napolje, podigao iscepanu ceradu i počeo da iznosi kartone. Uvek ih je bilo tridesetak. Vitalik i Sergej su mu jednom merili vreme, uspeo je sve da istovari za manje od sedam minuta… „Vidi ga kako juri, dupe mu se smrzlo.“, rekao je Sergej. A onda bi se obojica smejali dok su gledali kako obrisi zelenog kamiončeta nestaju iza drveća. U vlažnim kartonskim kutijama koje bi Aleksej ostavio iza zarđalih crvenih vrata najčešće se nalazila tunjevina, nekada pasulj, a u baš retkim, srećnim trenutcima sadržaj bi bio mesni odrezak. Kada bi se čuli odjek i škripa zalupljenih vrata, to bi bio znak. Znak da je vreme za večeru. Jedini obrok tog dana, baš kao i svakog drugog dana. Blede, mršave, senke nekadašnjih osoba, istrčale bi plašljivo, kada bi videle da nikoga nema, pocepale bi kartonske kutije i otimale bi se oko konzervi, iako bi često bilo dovoljno hrane za sve. Gozba bi bila obavljena na sred hodnika, a zatim bi se počašćeni vratili u glavnu prostoriju. Bila je to velika, slabo osvetljena soba, sa dugim redovima stolova, celom dužinom i širinom. Crna kosa bi padala preko kosih očiju i musavih usta. Dok bi prsti, hladni, nežno sastavljali malog anđela. Prvo bi sastavili telo, onda mu obukli belu haljinicu, i na kraju mu stavili krila. Savršeno. Svaka od njih bi dnevno sastavila preko tri hiljade anđela, koje bi na kraju, pred ponoć, pred polazak u barake na spavanje, ostavile u velikim kutijama kod vrata. Drugi kamion bi došao rano ujutro, pre sedam sati, istovario nove delove, i utovario već spremljene pošiljke. „Dragi mislim da je ovo savršen poklon za našu malu devojčicu.“ „Mali anđeo?“ „Da. Baš će se obradovati kada vidi šta je dobila. Sačekaj minut, samo da ga uzmem i krećemo.“

 

priča je prijavljena na konkurs, glasajte ovde: http://ontheroad.rs/vasi-radovi/pisi-raspisi-se-radovi/mladi-talenti/mali-aneo

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s