Vozovi

Pre nekoliko dana imao sam priliku da putujem vozom. Ovo, kod nas, pomalo zaboravljeno prevozno sredstvo neodoljivo podseća na komunizam, i vraća neki osećaj “starih” dobrih vremena. Sama kupovina karata na železničkoj stanici je modernizovana, i to je sve što je urađeno na poboljšanju železničkog saobraćajnog prevoza.
Kada Vam ljubazna žena na šalteru da kartu, a vi zakoračite na peron, zakoračili ste nazad u sedamdesete godine. Tu su stari plavi kombinezoni otpravnika vozova koji imaju pištaljke, i non-stop nekuda jure i gledaju na časovnik. Lica putnika oslikavaju emocije iščekivanja, tuge, radosti. Ljudi odlaze, zauvek, neki se vraćaju, sa osmehom na licu, neki isuviše umorni da bi njihovo lice pokazalo bilo kakvu emociju.
I tu moja avantura počinje. Voz za Novi Sad se nalazi na peronu dva, koloseku dva. Prilazim mu, i otkrivam da je i na njega vreme ostavilo svoj pečat, pored mnogih zarđalih delova, skoro cela njegova površina je prekrivena grafitima. Koje radnici i železnica izgleda ni ne pokušavaju da sakriju, možda su ih prihvatili kao deo svoje kulture?
Uski prolaz putničkog voza prostire se celom dužinom kroz vagone koji su odvojeni kliznim vratima. Smeštam se i kroz prozor gledam reku, udobnost plavog sedišta čiji materijal podseća na pliš me uspavljuje. Oči se sklapaju.
Lagan dodir na ramenu me budi iz sna. “Dobar dan. Vašu kartu na pregled, molim.” Vadim kartu iz torbe. Sanjivo posmatram čoveka sa brkovima koji piše nešto po karti i vraća mi je. “Hvala gospodine.” I dok se ja polako vraćam sebi on nastavlja kroz poluprazni vagon. “Nemam kartu”, odgovara stariji čovek na njegov zahtev da pokaže kartu. “Eh, baš ništa nemate?” Čovek vadi novčanicu od dve stotine dinara, daje je kondukteru, na šta ovaj klima glavom i nastavlja dalje. Pomislio sam da i dalje spavam i da je sve ovo deo mog sna. Na šta je uticao i prizor koji se oslikavao na mom prozoru. Stara zgrada, kao da je napravljena za snimanje nekog filma iz šezdesetih godina, nekoliko staraca koji sede na drvenoj klupi ispred i piju pivo iz braon staklenih flaša. Ali vazduh koji me je kroz isti prozor osvežavao uverio me je da ne sanjam.
U tom trenutku sam shvatio da sam krenuo na put kroz vreme, a ne do Novog Sada. Drago mi je što još uvek postoji subkultura kao što je ova, koja je opstala uprkos koroziji vremena, koja uspeva da nagrize i da progrize kroz sve. Čak i kašnjenje voza od preko sat vremena u povratku, nije narušilo ovo jedno posve neverovatno iskustvo, već ga je učinilo još više autentičnim.

 

priča je prijavljena na konkurs, glasajte ovde: http://ontheroad.rs/vasi-radovi/pisi-raspisi-se-radovi/putovanja/vozovi

 

 

Advertisements

Milk šejk

Široko, dugačko i veliko stepenište, ja na njegovom vrhu. Imam pet godina. Gledam kako se čelične šipke, na ulici, sa narandžastim svetlima koja trepere, probijaju kroz granje, nema lišća, zima je, kroz kapiju, dugačke rešetke, kroz uspavanu jutarnju izmaglicu, koja je tako niska da deluje, da kada bih napravio još jedan korak zakoračio bih na površinu oblaka.

Male teksas pantalone, mala teksas jakna i male patike koje nemaju pertle, na lepljenje su.

Da li bi me oblak primio, ili bi me pustio da propadnem? Ne znam… Znam da je konjić ostao kući, crni konjić, na ljuljanje.

Mama kucka na staklena vrata, moram da se vratim unutra, hladno je. Ulazim u veliku zagušljivu prostoriju koja nije puno toplija. Mermerni pod, šaren od crnih i crvenih kamenčića se na drugom kraju pretvara u uski hodnik postavljen linoleumom koji je prljav od blatnjavih cipela.

Ima još male dece , ima još mama i tata. Ali ipak se osećam usamljeno, ne deluje mi kao da bi se ta deca igrala sa mnom. Ustvari, neka možda i bi, vidim im to u očima punim usplahirenosti, ali roditelji ih drže čvrsto zagrljene, ne puštaju ih.

Svi čekamo, u polumračnoj prostoriji.

U hodniku vrata se otvaraju, a strašan glas proziva. Roditelji ulaze sa svojim bunovnim dečakom ili devojčicom, i izlaze, ulaze, izlaze, ovaj ritual se ponavlja, a lica koja izlaze deluju sve izduženija, tužnija, umornija.

Neko opšte sumorno osećanje pritiska sve, čak i tišinu, i ja ga osećam.

Znam šta će se desiti.

Glas iza vrata će izgovoriti moje ime. Mama i tata će ući sa mnom. Rećiće mi da zadignem majicu. Ovaj deo ne volim, kada mi neki Nestorović, tako mu piše ćirilicom na džepu od mantila, stavlja ono hladno po stomaku i leđima i govori mi da dišem. To, hvala Bogu kratko traje, a i posle prvog dodira i nije tako hladno.

Kada se to završi ja ustanem sa male drvene stolice, i dok se ponovo obučem taj Nestorović je već prešao za drugi sto i počeo jako jako brzo da kuca na pisaćoj mašini, crvenim i plavim slovima. To bi bilo gotovo za dva-tri minuta.

Onda je dolazio moj omiljeni deo, obavezno bi mi kada krenemo kući kupili milk šejk od vanile – MOJ OMILJENI!

Ali pre toga bi se doktor nešto ispričao sa mamom i tatom. Spominjali su neku ASTMU i BRONHITIS, nisam znao o čemu se radi. Nisam znao ni zašto su moji roditelji delovali tako uplašeno. Nije bilo ni bitno. Jer sam znao da je kada se provučemo kroz prepuni hodnik vreme za milk šejk!

priča je prijavljena na konkurs, glasajte ovde: http://ontheroad.rs/vasi-radovi/pisi-raspisi-se-radovi/sasvim-slucajno/milk-ejk

Zmijska koža

Da li pre nego što zakoračiš u toplu i mekanu posteljinu, i propadneš u san, pokušaš da sa sebe odlepiš sve probleme koji te muče?

Da li kao i ja uspeš da ih oguliš sa kože, i sa bolom legneš u nadi da će san ublažiti gorčinu dana?

Nekada san poput meda učini trenutke slatkim, lepljivim, a dušek i posteljinu dobroćudno mekanim.

I onda baš u trenutku kada bi volela da sanjaš još malo, dolazi onaj trenutak koji te je najviše mučio pre nego što si na kapke pustila da padnu teška olovna pera.

Dolazi trenutak kada ta pera bez obzira na svoju težinu skliznu u zaborav.

Dolazi trenutak slatkog sećanja koje bledi i sledeće sekunde kada stopala dotaknu hladan pod u potpunosti nestaje.

A uz prste počinju da se penju sinoć svučeni problemi, koji su se krili ispod kreveta.

I tako, kao zmije koje su promenile kožicu, oblačimo novo odelo, i nastavljamo da gmižemo kroz život.

Ruza i orhideja

Ne postoje granice. Postoje samo okviri koje ako postaviš oko svoje misli stoje tu i ne dozvoljavaju ti da lutaš… Kao slika… Zamisli platno koje nema granice, neko je uzeo kofu u kojoj su se nalazile naše sudbine i prosuo ih po njemu… Boje koje se razlivaju u nedogled… Sećanja, osećanja, budućnost, svi pomešani na kičici slikara života i smrti…

 

… jer sudbina beše neizbežna…

 

Pogledao sam u tvoj dlan, za trenutak se izgubio… Zatim sam pogledao u tvoje oči boje kestena, tog trenutka sam zauvek postao izgubljen… Pesak je leteo sa vrha brda gde je usamljeno drvo stajalo… Ali to se nikada ranije nije dogodilo… Šta??? Kako si dospela gore… To je moj hram… Narušila si ustaljenu monotoniju u koju sam tonuo… Plašim se… Zbog čega ovo radiš? Ti ne treba da budeš tu, vičem dok stojim u podnožju… Ne želim da se popnem dok si ti tu… Skloni se… Pusti me… „Ma dođi“, nežno govoriš dok velika ružičasta sijalica počinje da se gasi iza tvojih leđa… Uhvaćen u struju, tvoje misli me hvataju pod ruku u vidu vetra sa drveta koje je bilo samo moje… Nelagodnost se utapa u suzama… ali bola nema… slivaju se same, padaju na travu, a na mestima gde dotaknu zemlju, izrastaju orhideje… poneki trn na dršci, ali nemarim… pesma me vodi…

 

Približavam ti se, na samo dva koraka sam od tebe… Mračna kula nikada nije bila bliža. Šta li se nalazi na poslednjem spratu tvrđave koja jedva drži na okupu sve svetove kako ne bi pali u zaborav?

 

Crvena ruža? Ne… Zašto mi dodiruješ lice? Zašto na trenutke osećam kao da nisam u svom telu, kao da sve posmatram sa strane? Kroz doline tvojih dlanova moje suze nalaze put, gledam tvoje usne, pretvaraju se u latice, osećam kako gubim tlo pod nogama, ali sam čvršće vezan za tlo… Čvrsto zagrljeni pretvaramo se u nešto što smo oduvek bili…

 

Poslednja senka pala je na ljubičastu orhideju, i crvenu ružu koji su ostali da zauvek stoje kao znak savršenstva…

 

Umorni putniče ako ikada zalutaš ovim putem ne uberi ove cvetove, ostavi ih da zajedno uvenu, i njihov prah se raspe beskonačnim predelima koje su zajedno naslikali…

Ispovest

Kapuljača je prekrivala njegovo izduženo lice na kom nije bilo brade. Sedeo je u jednom od zadnjih redova Bogorodičine crkve, obavijen tamom spolja i iznutra. U pismu koje je poslao pisalo je da ću ga tu naći.

Poslednji put sam ga video pre četiri dana, a po haotičnom rukopisu rekao bih da je stanje počelo da se pogoršava. Seo sam pored njega, na nekoliko centimetara od senke, na bledoj svetlosti sveća koje su lenjo bacale svetlost sa oltara.

Nisam mogao da mu vidim lice, ali sam osetio tenziju u njegovom telu. Jedno koleno je pritiskao koščatom, mršavom rukom, ali drugo je bilo jače, i cupkalo je po pločicama, praveći tup zvuk, koji je bio monotono neprimetan.

Pogledao sam malo bolje, u mrak, čini mi se da su mi se oči privikle na tamu, i da sam ispod kapuljače video dva plava kruga i u njima plamen. Stavio sam ruku na njegovo rame, i osetio kako se trese celim telom. Ali to nije bilo od hladnoće, ja sam upravo pobegao od snežnog neba, ovde je toplo, a on već neko vreme sedi tu.

“Ovo mesto je sveto”, rekao je. “Da li znaš da su sredinom prošlog veka parižani, besni jer je Kurto, vidiš, dali su mu i ime, sa svojim čoporom ubio četrdeset građana.”

“Znam za tu priču”, rekoh, “deda mi ju je ispričao. Kaže da je bio u rulji kada su ih saterali ispred katedrale i pobili svih šest. Šta sa tim?”

“Stvar je u tome, dragi moj prijatelju”, reče on, “što sam ja znao to još sa sedam godina. Jedne večeri, slične ovoj danas, kada je sneg padao, baš kao što sada pada, posmatrao sam katedralu. Uvek sam je nalazio prelepom, izvorom inspiracije. I…”

Obe noge počeše da mu cupkaju… Nije bilo hladno.

“I?”, upitah ja.

“I…” krete on… Ali se vrata crkve otvoriše, i vetar uznemiri stabilni plamen sveća. on se trznu, ali se smiri. Čini mi se da se još malo povukao u ćošak. “I… video sam građane sa vilama, vatrom, kamenjem, kako ih ubijaju. Čuo sam njihove krike, baš kao što tebe sada čujem. Nikome to tada nisam rekao. Nikada više nisam imao takve vizije, barem ne do prošlog punog meseca, koji je bio prvih dana zime.”

Znam šta se tada desilo, pomislih u sebi. Jadnik, mislili su da je lud, da je bolestan, da je đavo, da je Bog. A njega su te vizije počele da uništavaju iznutra. Prestao je da jede. Danas je pola čoveka koji je nekada bio. Žena ga je ostavila. Nije ga nikada ni volela, ali ga je još manje volela, kada bi po ceo dan sedeo u svojoj sobi sa papirom i olovkom i pisao stihove za koje nije znao šta znače. I sam se čudio napisanom. Jednom je pokušao da spali sve, ali nije imao srca. Mislio je da papiri imaju veliki značaj.

Ja mislim da je poludeo. Pokušavam od samog početka da ga razuverim, ali ne uspevam.

“Moram da ti kažem šta sam danas video.”

“Uništavaš svoj život, ne možeš više ovako. Znam za jednog popa, koji je pre nekoliko leta isterao đavola iz jedne devojčice, evo, ona je i dan danas dobro.”

“Nisam lud!”, viknuo je. Žena koje je klečala ispred oltara, se prepade i istrča u belu maglu. “Moram ti reći šta sam video, jer je to što sam video smrt.”

“Dobro. Ispričaj mi.”

“Video sam čeličnu pticu, video sam dva velika betonska stuba, video sam vatru, i ljude kako lete…”

“Ne možeš više ovako…”, rekao sam mu. “Ne mogu te više gledati kako uništavaš svoj, i živote oko tebe. Ili ćeš prestati, ili me nemoj više zvati!”

“Ali, brojevi… Video sam i brojeve 9,11,2001.”

“Nostradamuse… Zbogom… Tvom umu nema spasa…”

Ustao sam, okrenuo se. Bilo mi je teško ali nisam mogao da dozvolim da njegova ludost pređe i na mene. Teškim koracima sam izašao u belu smrt, dok je iza mojih leđa njegovo tiho “ali” počelo da utihnjuje…

Činilo mi se da u daljini čujem zavijanje vukova…

Kriptonit

Možete mirno da spavate večeras, nisam lud…

 

Ali nije lako, ljudi nisu stvoreni da lutaju među oblacima…

Da li misliš da ja ne bih voleo da živim običan dan… Nasmejem se, osetim strah?

 

Nisam samo lepo lice iza smešnog crvenog plašta koje bez straha ide u susret vozu, pokušavam da budem nešto više. Da pronađem nešto u sebi i ne ostanem onaj koji je došao, uhvatio se u koštac sa nevoljom i nestao bez reči… To boli…

 

Voleo bih da mogu da plačem, padnem na kolena, i budem na trenutak izgubljen u tvom zagrljaju… Voleo bih da ostanem zauvek izgubljen u naručju kriptonita, u potrazi za tvojim snovima, dok ne napraviš rupu na mom čeličnom srcu, i ostaviš me bespomoćnog da ležim…

Kakav li je osećaj?

Nemoj pogrešno da shvatis…

Ali ne mogu da biram… Moj put je za mene odavno izabran od strane nekoga drugog… Sva mora, okeani, kontinenti, lep je to pogled, pogotovo noću, kada svetla gradova ispišu moje ime i pozovu me u pomoć, ali kome to mogu da kažem?

U mojim mislima ne prestajem da maštam da će taj dan jednom doći, da će neko moći da me zameni…

A do tada puštam bes da me jede iznutra, da me drži na ivici dok čvršće stiskam pesnice ne osećajući razliku, ni bol, u nadi da ću pasti u ponor bez povratka, i da će me zeleni kristal dokrajčiti jednom za svagda…

 

Ne brini… To su samo priviđenja na javi dok se plašt probija kroz ove mračne oblake…

Mirno spavaj večeras… Neću te izneveriti…

Snovi – poglavlje 2 i kraj

I tako je trčao…

Osećao je da ga svi posmatraju sa strane, pesak mu je upadao u čizme. Okretao je glavu desno, levo, ali nije video ništa. Senke su se širile iz njega i tako gusto ispunjavale vazduh da je i svetlost koja se probijala kroz ionako guste oblake jedva uspevala da učini ono zašto je bila poslata.

Svetlost je trebala da mu omogući da vidi sebe. Ali ne. On je od toga odustao. Zato je sada u ovoj noćnoj mori. Nema kontrolu nad onim što se događa, nema kontrolu nad mislima.

Duh velike zveri ga je pratio. Ali on nije bio tu da mu sudi. Bio je tu kao prijatelj.

U daljini su se nazirala svela koja su se menjala, crveno zeleno, žuto.

Osećao je mučninu u stomaku. Krupne kapljice znoja hvatale su se na čelu, i slivale niz slepoočnicu. Gorak ukus u ustima naterao ga je da pljune, još krvi, nekako je tamnija.

Svetlost je postajala intenzivnija. Noge su počinjale da ga bole, jako, gunio je kontrolu nad njima, dok se pesak pretvarao u asfalt, sa isprekidanom belom linijom.

Na raskrsnici je ležala ona. U lokvi krvi, gledala je prema nebu. Noge su ga izdale, pao je pored nje.

Bol, ponovo. Zašto opet?

Pas je bio iznad njene glave i cvileo je, narandžasta boja bila je prošarana krvlju, i on je gledao prema nebu.

Uspeo je da se dovuče rukama, u kojima su bili zabijeni delići stakla do njenog tela. Zagrlio ju je.

Vrsinuo je… I probudio se u svom krevetu. Prebacio se u kolica koja su stajala pored kreveta, i odvezao se u njima do kuhinje. Popio je čašu hladne vode, i obrisao suzu koja se slivala niz obraz rukom koja je bila u ožiljcima.