Odlazak

Ponekad ne stigneš ni da se pozdraviš.

Kažeš poseldnje reči, poželiš srećan put.

Ponekad samo ostaneš sam i gledaš u daljinu. Stara tabla sa šahovskim figurama, partija koju nikada nećemo završiti. Vodio si, nisi mi dao dovoljno vremena da razmislim.

I šta sada? Ti si uhvatio poslednji autobus, mi smo ostali ovde na peronima sreće i tuge, čekamo da neki udaljeni glas prozove naše ime, dok se sneg, kiša, sunce i magla smenjuju.

A u međuvremenu se sudaramo sa drugim ljudima, i naše sudbine i suze se prepliću u kafanskim čašama i skupim restoranima, pokušavajući da shvatimo neko pravilo po kome se stvari dešavaju.

Ali istina je da ono ne postoji. I dok slikar pokušava da ga uhvati sa svojom četkicom na platnu, pesnik stihom na papiru, ono izmiče svakim novim zamahom i svakim novim slovom.

Nije se sakrilo, jednostavno ne postoji. Koliko god lepo zvučalo da se krije na dnu mora, ili vrhu planine, put dotle je jedino sa čime ćemo se vratiti.

To je jedino bogatstvo koje možemo sakupiti. Jer na kraju kada sve nestane i pretvori se u pepeo, više nikada nikome neće ništa značiti. Jer kada sećanje konačno utihne, neće biti ničega što nas povezuje sa trenutkom koji je iza nas ostao.

Ništa. Samo sada.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s