Možda i jesmo prokleti

Možda i jesmo prokleti, krivi za neki iskonski greh zbog kog i danas patimo i stradamo. Nema iskupljenja, tražili smo u Pandorinoj kutiji, ali nismo istrajali. Tako da sada živimo paradoksalno na dnu, ali nade nema. Moja, odnosno naša priča, počinje tu negde, na mestu sa kog često pokušavam da pobegnem, ali ne uspevam. Postoji neka nevidljiva granica koja nas sprečava da odemo odavde, iz ovog krvavog lavirinta, čije zidine i danas čvrsto stoje. Vetar je nekada toliko jak, ali kao da se prljavština toliko dugo taložila da je ustvari postala zemlja… Rukama pokušavamo da dohvatimo zvezde… Kada god bi posegnuli malo jače, udarili bi o nevidljivi plafon, i prestravljeni od dodira na koji smo zaboravili, vratili se nazad u svoju zemlju senki, ne znajući da je možda još samo jedan pogled dovoljan da se staklena zavesa sruši.

Mitovi o “velikima”, tako danas zovu one koji su uspeli da otvore svoj um i vide, osete, završavaju se tu… Ne zna se gde su nestali, i zašto se nikada nisu vratili… Možda ovo jednostavno nije bio njihov svet.

Unutar kog smo odrasli i unutar kog ćemo umreti, zazidani iznutra, od strane nas samih. Mislili smo da je lepota, grandioznost, ono što će nas održati u životu… Zaboravili smo da će nam jednog dana biti potrebno Sunce, da neonske svetiljke ne greju, da plastična trava ne može zameniti pravu…

Mislili smo da ćemo biti dovoljni sami sebi…

Gledali smo kroz prozore našeg oblakodera, gledali kako se kapi kiše slivaju, ostavljaju trag, zatim nestaju, ali nismo osetili onaj dah svežine koji vetrovi sa sobom nose posle…

Vremenom, prestali smo da gledamo kroz okna… Svi su jurili kroz jednobojne dugačke hodnike, noseći gomile papira, i sudarajući se.

Vremenom su zidovi počeli da trule, u početku su tamna odela pokušala da urade nešto povodom toga… Ali ljudi više nisu brinuli… Sve kao da je utonulo u katatoničan san… Negde u sećanjima i dalje su bili tragovi onog sveta koji nas je stvorio… Međutim, snage više nije bilo…

Prilično brzo, da je neko prošao kroz dugi hodnik, čiji su se podovi nekada sjajili, video bi prašinu, i na zidovima nekoliko neuspelih pokušaja da se stvari vrate na ono što su nekada bile…

Odela su bila nabacana na gomilu, na jednom se video i dalje netaknuti naziv firme: „World international“.

Da je neko produžio do kraja hodnika, i otvorio titanijumska vrata konferencijske sale, video bi gomilu mrtvih tela, nagih, bolesnih, kako leže tiho i mirno, pogledima upravljenim ka staklenoj kupoli, najveća ikada napravljena od strane ljudske ruke, kroz koju su se videle zvezde… Ali zvuka ne bi bilo, ni mirisa… Čula su od 22.3.2019. godine strogo bila zabranjena unutar zgrade…

 

priča je prijavljena na konkurs, glasajte ovde: http://ontheroad.rs/vasi-radovi/pisi-raspisi-se-radovi/socijalne-mreze-i-mladi/mozda-i-jesmo-prokleti

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s