Desperado

…jer sudbina beše neizbežna

Ušao je u salon, umornog, ali prekog pogleda, prekriven senkom popodnevnog sunca koje je ostalo pred vratima…  Gorčina je izibjala iz njegovih plavih očiju… Najbrži prsti zapada prešli su preko kose koja je padala preko čela i odjurili je na stranu…

Seo je za šank, nije mnogo pričao… Pivo, kroz zube je procedio promukli glas. Ruke stare šankerice, ali i dalje poželjne žene, vešto su obrisale čašu, i nasule eliksir utehe za tajnovitog putnika…

Bio je to dug gutljaj, i kratku tišinu koja je, činilo joj se trajala čitavu malu večnost, prekinuo je spustivši čašu na prašnjavu drvenu podlogu i napravivši trag polumeseca gurnuvši je k njoj.

Sunce je rešilo da proviri… Ušetalo se između njihovih pogleda i otkrilo male čestice prašine koje su lebdele u vazduhu, naginjući ka njoj, njegov pogled bio je jači…

Trebaće mi prenoćište, procedio je gledajući je pravo u oči. Njena ruka nije to želela da čuje dva puta, i refleksnom brzinom je poletela ka ključu ispod šanka. Ali pre nego što je stigla da podigne pogled, cev starog revolvera sa drškom od sandalovine znatiželjno ju je posmatrala… Polako sa strahom u uglovima usana izvukla je kljuc, i pružila ga. Iskra se ugasila u njegovom oku, ista ona koja je malo pre bila spremna da prolije plin i zapali njenu dušu. Stari kosač je razočarano spustio krvavu kosu videvši da je revolverašev delilac pravde nazad za pojasom…

Četiri zlatnika odigrala su mali ples smrti na šanku pre nego što ih je pokupila rukom u kojoj je malo pre držala, za trenutak činilo se kljuc za vrata svoje smrti, i pre nego što mu je videla leđa kako se uz škripu starih dasaka penju na sprat.

Ples, doduše malo drugačiji se u sobi nastavio… Frenetični ples prstiju i olova dok je razigravao prste… Za nevešte oči bila bi to poslednja stvar koju bi videle… Prekinuo ga je zvuk stepenica, zatim tišina, a onda lagani udarci na vrata…

Duga kosa je prolepršala kroz vazduh, i tiho se spustila niz ramena pred vratima koja su iza sebe krila nešto… Lagani udarci na vrata…

Uđi…

Sunce je odavno zašlo… Bili su zajedno, sami…

Rešio je da ne pruža otpor… Njene ruke spustile su se na lice sa ožiljkom na obrazu, i nežno prešle preko njega…

Pusti da se prašina slegne… Ostavi konja vezanog večeras i skini šešir… Ostani sa mnom… Nije pružio otpor, već laganim pokretom okrenuo je oko struka i spustio na krevet. Izgubio se u lavirintu njenog tela… I uzdasima koji će ga kasnije pratiti sve do smrti u usamljenim noćima, drugim salonima, i beskrajnim prerijama…

Ali ujutro ga nije bilo…

Jer sudbina beše neizbežna…

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s