Možda i jesmo prokleti

Možda i jesmo prokleti, krivi za neki iskonski greh zbog kog i danas patimo i stradamo. Nema iskupljenja, tražili smo u Pandorinoj kutiji, ali nismo istrajali. Tako da sada živimo paradoksalno na dnu, ali nade nema. Moja, odnosno naša priča, počinje tu negde, na mestu sa kog često pokušavam da pobegnem, ali ne uspevam. Postoji neka nevidljiva granica koja nas sprečava da odemo odavde, iz ovog krvavog lavirinta, čije zidine i danas čvrsto stoje. Vetar je nekada toliko jak, ali kao da se prljavština toliko dugo taložila da je ustvari postala zemlja… Rukama pokušavamo da dohvatimo zvezde… Kada god bi posegnuli malo jače, udarili bi o nevidljivi plafon, i prestravljeni od dodira na koji smo zaboravili, vratili se nazad u svoju zemlju senki, ne znajući da je možda još samo jedan pogled dovoljan da se staklena zavesa sruši.

Mitovi o “velikima”, tako danas zovu one koji su uspeli da otvore svoj um i vide, osete, završavaju se tu… Ne zna se gde su nestali, i zašto se nikada nisu vratili… Možda ovo jednostavno nije bio njihov svet.

Unutar kog smo odrasli i unutar kog ćemo umreti, zazidani iznutra, od strane nas samih. Mislili smo da je lepota, grandioznost, ono što će nas održati u životu… Zaboravili smo da će nam jednog dana biti potrebno Sunce, da neonske svetiljke ne greju, da plastična trava ne može zameniti pravu…

Mislili smo da ćemo biti dovoljni sami sebi…

Gledali smo kroz prozore našeg oblakodera, gledali kako se kapi kiše slivaju, ostavljaju trag, zatim nestaju, ali nismo osetili onaj dah svežine koji vetrovi sa sobom nose posle…

Vremenom, prestali smo da gledamo kroz okna… Svi su jurili kroz jednobojne dugačke hodnike, noseći gomile papira, i sudarajući se.

Vremenom su zidovi počeli da trule, u početku su tamna odela pokušala da urade nešto povodom toga… Ali ljudi više nisu brinuli… Sve kao da je utonulo u katatoničan san… Negde u sećanjima i dalje su bili tragovi onog sveta koji nas je stvorio… Međutim, snage više nije bilo…

Prilično brzo, da je neko prošao kroz dugi hodnik, čiji su se podovi nekada sjajili, video bi prašinu, i na zidovima nekoliko neuspelih pokušaja da se stvari vrate na ono što su nekada bile…

Odela su bila nabacana na gomilu, na jednom se video i dalje netaknuti naziv firme: „World international“.

Da je neko produžio do kraja hodnika, i otvorio titanijumska vrata konferencijske sale, video bi gomilu mrtvih tela, nagih, bolesnih, kako leže tiho i mirno, pogledima upravljenim ka staklenoj kupoli, najveća ikada napravljena od strane ljudske ruke, kroz koju su se videle zvezde… Ali zvuka ne bi bilo, ni mirisa… Čula su od 22.3.2019. godine strogo bila zabranjena unutar zgrade…

 

priča je prijavljena na konkurs, glasajte ovde: http://ontheroad.rs/vasi-radovi/pisi-raspisi-se-radovi/socijalne-mreze-i-mladi/mozda-i-jesmo-prokleti

Odlazak

Ponekad ne stigneš ni da se pozdraviš.

Kažeš poseldnje reči, poželiš srećan put.

Ponekad samo ostaneš sam i gledaš u daljinu. Stara tabla sa šahovskim figurama, partija koju nikada nećemo završiti. Vodio si, nisi mi dao dovoljno vremena da razmislim.

I šta sada? Ti si uhvatio poslednji autobus, mi smo ostali ovde na peronima sreće i tuge, čekamo da neki udaljeni glas prozove naše ime, dok se sneg, kiša, sunce i magla smenjuju.

A u međuvremenu se sudaramo sa drugim ljudima, i naše sudbine i suze se prepliću u kafanskim čašama i skupim restoranima, pokušavajući da shvatimo neko pravilo po kome se stvari dešavaju.

Ali istina je da ono ne postoji. I dok slikar pokušava da ga uhvati sa svojom četkicom na platnu, pesnik stihom na papiru, ono izmiče svakim novim zamahom i svakim novim slovom.

Nije se sakrilo, jednostavno ne postoji. Koliko god lepo zvučalo da se krije na dnu mora, ili vrhu planine, put dotle je jedino sa čime ćemo se vratiti.

To je jedino bogatstvo koje možemo sakupiti. Jer na kraju kada sve nestane i pretvori se u pepeo, više nikada nikome neće ništa značiti. Jer kada sećanje konačno utihne, neće biti ničega što nas povezuje sa trenutkom koji je iza nas ostao.

Ništa. Samo sada.

Čaša vina

Kažu da poezija kod pravih umetnika s vremenom postaje bolja. Slatko gorka melodičnost reči koje kao zrelo grožđe gaženo od strane nasmejane devojke sa zadignutom belom haljinom, a zatim kao sok skrivena u neki tamni podrum da postanu pitkije, sada curi sa usana, baš kao što je mastilo curilo sa pera dok je pesnik kovao svoju misao misleći ko zna o čemu.

I baš kao što vino curi iz flaše dok ti držiš kristalnu čašu u ruci i sediš naspram mene, ja shvatam da je sve ovo samo san.

Gde smo to? Ne znam.

Šta proslavljamo? Ne znam.

Znam samo da crna haljina koja se izlila preko tvoje kože, a ipak ostavila ramena da vire, počinje polako da prekriva moje oči.

Znam da ću se uskoro probuditi. Ali prepuštam se trenutku, udišem vazduh pre gutljaja dok me  opori ukus i aroma opijaju. Zatvaram oči. Budim se.

Uspavanka za jednu usamljenu

Ko si zapravo ti tužna ženo? Usamljeni putniče, sa neke druge planete. Zašto se javljaš sada… Kada je već sve izgubljeno… Karte su odavno podeljene… Vremena je malo ostalo. Sklopi oči… Pusti sudbinu da zada još jedan, poslednji udarac ovom usamljeniku, i ostavi ga da leži u krvavoj prašini.

Šta vidiš? Vidiš li ljutitog psa pred vratima Ada, dok mu bolesna pena izbija na usta? Ili pak, beskrajne predele nebeske. I strahovitu vojsku anđeosku koja se sprema na počinak da pođe? Nemoj zalutati u lavirintu snova… Gde mnogi lutaju… Tražeći sreću, ne znajući da je tamo nema. Iako spolja čarobno izgleda, i blaženstvo nudi.

Veruj mi… Bio sam izgubljen…

Izlaz pronađi u najtamnijem hodniku, iza vrata pakla. I ne boj se smeha divljeg, njihovog. Ti si ih stvorila, i pogleda tvog se plaše… Jer samo ako im se suprotstaviš bićeš slobodna…

Baš kao što sam ja našao izlaz u dubini večnih plavih očiju… Koje me baciše na dno hladnog okeana. I pevaše mi sirene, glasovima čarobnim, baš kao i Odiseju umornome, koji je godinama plovio tražeći sebe. Ali bejah gorak i za more… Ni ono me nije htelo… Izbaci me polomljenog na ostrvo, kog na kartama nema. Našli su me štićenici ruže koji lutaju svetovima, i poveli me sa sobom.

Uteha je bila Mračna kula, koja držaše sve svetove na okupu… Sada, pre, i ono što će biti… Šta sam našao tamo? Samo prazninu, ništavnilo koje je pretilo da uništi sva sećanja na tebe, koja tek treba da dođu… Prošlost i budućnost na izboranoj ruci Sudbine, na kojoj su se putevi preplitali i nestajali… Dlanu koji je eonima hranjen tuđim suzama, sada i mojim… To ju je držalo u životu…

Uspavanka za malo dete još uvek čula se u daljini, naslikana na zidovima mojih sećanja, tvojim omiljenim bojama, crnom i belom… Ti si je pevala, sa osmehom na licu, i očima… Osetio sam kako mi melodija podrhtava u srcu, i toplinu koja prolazi kroz telo, opijajući… Stajala si iznad mene sa nežnim, čistim, malim telom u rukama… Njegove male oči posmatrale su me sa visine… Pružao mi je ruku… Ispružio sam krvavu šaku, i dodirnuo večnost…

Sada ću jahati rame uz rame sa Mihajlom… Anđeli su postali moja braća… Naše duše naći će slobodu po Drugom dolasku…

A ti draga živi… Raduj se, jer život je težak. Plači, jer život je lep. Pomozi kada nemaš ništa. A kada si najjača, budi najnežnija…

I kada legneš u svoju meku postelju, pogledaj kroz prozor, na nebo… Jer ja sam tamo… Zauvek pazim na tebe…

 

priča je prijavljena na konkurs, glasajte ovde: http://ontheroad.rs/vasi-radovi/pisi-raspisi-se-radovi/mladi-talenti/uspavanka-za-jednu-usamljenu

Desperado

…jer sudbina beše neizbežna

Ušao je u salon, umornog, ali prekog pogleda, prekriven senkom popodnevnog sunca koje je ostalo pred vratima…  Gorčina je izibjala iz njegovih plavih očiju… Najbrži prsti zapada prešli su preko kose koja je padala preko čela i odjurili je na stranu…

Seo je za šank, nije mnogo pričao… Pivo, kroz zube je procedio promukli glas. Ruke stare šankerice, ali i dalje poželjne žene, vešto su obrisale čašu, i nasule eliksir utehe za tajnovitog putnika…

Bio je to dug gutljaj, i kratku tišinu koja je, činilo joj se trajala čitavu malu večnost, prekinuo je spustivši čašu na prašnjavu drvenu podlogu i napravivši trag polumeseca gurnuvši je k njoj.

Sunce je rešilo da proviri… Ušetalo se između njihovih pogleda i otkrilo male čestice prašine koje su lebdele u vazduhu, naginjući ka njoj, njegov pogled bio je jači…

Trebaće mi prenoćište, procedio je gledajući je pravo u oči. Njena ruka nije to želela da čuje dva puta, i refleksnom brzinom je poletela ka ključu ispod šanka. Ali pre nego što je stigla da podigne pogled, cev starog revolvera sa drškom od sandalovine znatiželjno ju je posmatrala… Polako sa strahom u uglovima usana izvukla je kljuc, i pružila ga. Iskra se ugasila u njegovom oku, ista ona koja je malo pre bila spremna da prolije plin i zapali njenu dušu. Stari kosač je razočarano spustio krvavu kosu videvši da je revolverašev delilac pravde nazad za pojasom…

Četiri zlatnika odigrala su mali ples smrti na šanku pre nego što ih je pokupila rukom u kojoj je malo pre držala, za trenutak činilo se kljuc za vrata svoje smrti, i pre nego što mu je videla leđa kako se uz škripu starih dasaka penju na sprat.

Ples, doduše malo drugačiji se u sobi nastavio… Frenetični ples prstiju i olova dok je razigravao prste… Za nevešte oči bila bi to poslednja stvar koju bi videle… Prekinuo ga je zvuk stepenica, zatim tišina, a onda lagani udarci na vrata…

Duga kosa je prolepršala kroz vazduh, i tiho se spustila niz ramena pred vratima koja su iza sebe krila nešto… Lagani udarci na vrata…

Uđi…

Sunce je odavno zašlo… Bili su zajedno, sami…

Rešio je da ne pruža otpor… Njene ruke spustile su se na lice sa ožiljkom na obrazu, i nežno prešle preko njega…

Pusti da se prašina slegne… Ostavi konja vezanog večeras i skini šešir… Ostani sa mnom… Nije pružio otpor, već laganim pokretom okrenuo je oko struka i spustio na krevet. Izgubio se u lavirintu njenog tela… I uzdasima koji će ga kasnije pratiti sve do smrti u usamljenim noćima, drugim salonima, i beskrajnim prerijama…

Ali ujutro ga nije bilo…

Jer sudbina beše neizbežna…

Nisam kao ti

Ja nisam kao ti. I reći ću ti sve u lice. Ja ne gledam u pod kada pričam sa nekim. Nikada nisam želeo da hodam u tvojim cipelama, iako si ti to hteo, još od onog dana kada sam celo popodne proveo u hodniku učeći da ih vezujem, dok su drugi trčali na ulici, bosi.

Ja nisam kao ti. Premda bi ti voleo da jesam. Uredne kose, svaki obrok tačno u minut, svakoga dana, svake godine. Ja nisam kao ti. Nikada nisam voleo stvari koje ti voliš… Ali uvek sam poštovao tvoje želje. A onda opet, da li bi išta bilo drugačije da sam i rekao nešto? Da li bi išta bilo drugačije da je majka rekla nešto?

Ja nisam kao ti! Ali trudio sam se da budem, Bog mi je svedok! Pokušao sam da zadovoljim svaku tvoju želju, ali to nikada nije bilo dovoljno, zar ne? Uvek je moglo malo bolje, i uvek je to rečeno sa pogledom koji nije gledao u oči, iskreno, već negde iznad, prema horizontu.

Ja nisam kao ti, i ne želim da budem, nikada! Kada postanem otac, imaću tu čast da pogledam svoje dete u oči, i pričam sa njim, a ne da samo nemo prođem kao da ne postoji.

Ja nisam kao ti, proklet bio, znaš da te volim. A nikada me nisi zagrlio kada mi je to najviše trebalo! Uvek sam kroz nedaće gazio sam! I postao to što sam! Sam! Neki kažu da sam dobar, neki ne govore ništa, oni su verovatno obukli odela svojih roditelja…

Ja nisam kao ti. I nešto znam, a to je da dok moje dete bude odrastalo, kada se okrene preko ramena, ja ću biti tu! Moći će po ceo dan da trči po ulici boso, razbarušene kose.

Ja nisam kao ti oče. Ja ću uvek imati svoje zvezde kojima ću težiti kroz svoje, neutabane puteve. Pa čak i ako pokleknem na nekom od njih nikada mi neće biti krivo, jer ću biti bogatiji za pesmu, šapat na uhu, zagrljaj, pogled. Biću bogatiji za uspomenu. Za jednu ružu više na mom grobu, kada odem… Za jednu suzu više u njihovom oku…

Jer ja nisam kao ti…

 

priča je prijavljena na konkurs, glasajte ovde: http://ontheroad.rs/vasi-radovi/pisi-raspisi-se-radovi/preporucujem-vrsnjaku/nisam-kao-ti